Carrie, you are a model!

                

  ...na pisti, na otvaranju 32. Belgrade Fashion Week-a.

Priznajem,  motala se po glavi i više nego dovoljno ključna scene iz epizode ''Seks i grada'' iz koje je i slavna Samantina rečenica, iskorišćena simbolično za naziv ovog posta. Pokušavala sam sebe da ubedim, da čak i ako se desi ono najgore (čitajte: da poljubim pistu), najbitnije je da se saberem, ustanem i nastavim dalje i u tom svom malom poduhvatu upoznam smisao života... Hmmm, ima li potrebe da kažem da me potencijalno spoznavanje poente životarenja u tom trenutku ni najmanje nije smirivalo? Pista se činila dužom od Gazele, noge su bile slabije nego pred poslednji ispit, a ruke mokre kao pred prvi sastanak sa njim. I nije bilo nazad! Samo napred, ka svetlu i blicevima, pa gde stignem. I stigla sam. Da klecnem, malo se i spotaknem, i sa polu-osmehom dođem do izlaza. Ali haj da se vratimo koji sat i dan nazad. U trenutak kada je ova mala priča dobila svoj početak.

 

 ...sa Ladom i Anđelijom. 

Nekih 15-ak dana pre velikog otvaranje 33. Nedelje mode u Beogradu, i samog događaja koji je i glavna tema ovog posta, nazvala me je Lada Dragović, talentovana, mlada dama koja se spremala za svoje peto pojavljivanje na beogradskom FW-u. ''Hoćeš da mi budeš manekenka'', bile su prvi reči nakon pozdravnog ''Ćao! Lada, ovde!''. Šta, kako, kada, gde?! U par reči Lada je pojasnila da je za ovogodišnje otvaranje predviđeno da jedan od modela svakog dizajnera ponese manekenka a drugi jedna javna ličnost. ''Šta, to drugo sam kao ja?!'', upitala sam Ladu kroz smeh. Dogovor je pao, i kroz koji dan čekala me je u svom salonu u Žičkoj 25.

...mali ''gvir'' u najnoviju kolekciju Lade Dragović.

Na crnoj lutki u uglu radnog dela salona, stajao je dugački sako ukrašen crnim perlicama. Ispod njega, najdivnija crna suknja u gloh. Sve zajedno predstavljalo je jedan od dva Ladina doprinosa reviji Black Cellebration, i kombinaciju koju ću nositi u svom prvom manekenskom iskustvu (ako ne računam ono u 6. osnovne kada sam manekenisala holom OŠ ''Aca Milojević''). Bila je to i prilika da uživo, među prvima vidim najnoviju Ladinu kolekciju, prikazanu koji dan kasnije na Modnim vinjetama.

...poslednja proba, pred veliki dan.

Kao jedni od retkih koji su tog petka ispoštavali satnicu, pojavili smo se na vreme u holu Belexpo centra. Naš mali glamurozni tim činili su: Lada, Nikola (Ladin najbolji drug), Anđelija (koleginica manekenka) i moja malenkost. Trema je već najavljivala svoje prisustvo. Svako se brinuo o svom problemu. Lada o garderobi, Anđa o cipelama, ja o onom padu sa početka ovog posta. Svi smo ipak zajedno uživali u fantastičnoj pasta-salati, za koju je bila zadužena dizajnerka lično. Sve je slutilo na jedno divno iskustvo.

...generalna proba revije za brend Puma.

Bila je to prilika da se baci pogled na generalnu probu jedne od za to veče zakazanih revija, da se procunja praznim Expo-om, i napravi koja fina fotografija outfit kombinacije namenjene za dan u kojem sam se igrala manekenke. Uz Gingerita majicu sa printom i gosn Lagerfildom, asimetričnom suknjom, bajkerkama i ''kožnom'' jaknom,  tragala sam za onom savršenom manekenskom nehajnošću u pojavi. Ne tvrdim da sam uspela. Ali tvrdim, i potvrđujem da volim ovu kombinaciju.

...moj outfit za taj fashionable petak.

Najednom, iščekivanje se pretočilo u konkretnu akciju. Frizura, šminka. Šminka, frizura. Od jednog stola do drugog, kako bi se postigao što bolji efekat. Plan je bio zalizati me kao En, i našminkati me kao modela sa fotografije ispod. Radovala sam se bordo karminu, i ajlajneru. Radovala sam se svom malenom ''preobražaju''. Pa čak i onim količinama voska na kosi. Sve što sam želela jeste da se prepustim profesionalcima, i na kraju, radujem i konačnom ishodu.

...proces šminkanja i fotografije sa za mene namenjenom šminkom i frizurom.

Deleći istu, slatku muku, Anđa i ja smo podelile i naša iskutvo sa FPN-a, utiske o srpskoj modnoj blog sceni, stavove o Fashion Week-u i svim onim temama koje su nam služile da odganamo misli od one koja nas je najviše opterećivala. U tom našem stresu sa lepim razlogom, shvatila sam da će ovaj dan imati svakako jednu pozitivnu posledicu: nova poznanstva, sa potenicjalom da prerastu u divna prijateljstva. Najednom, ni onaj pad nije delovao tako strašno. Pa šta i ako padnem? Pričala sam sebi. I činilo mi se da prvi put tog dana, to zaista i mislim.

...sa divnom Anđelijom Veković.

Bordo karmin na usnama značio je da smo sve bliže početku još jedne Nedelje mode. Držeći Padfone 2, i tražeći pravi ugao kako bih uhvatila svoj lik u ogledalu, setila sam se svog prvog prisustva na beogradskoj Nedelji mode. U jednom daleko toplijem aprilu, pre nekih 6 godina, stajala sam u istom tom Expo centru sa svojom tadašnjom tek upoznatom koleginicom, a mojom današnjom najboljom drugaricom Jovanom, i znatiželjno čekala da se smestim u svoj četvrti red. Imala sam dugu smeđu kosu, velike ciljeve u životu, želju da ih ispunim i promenim frizuru. Zadovoljno sam se osmehnula gledajuću u svoju kratku zalizanu crnu kosu.

...poslednjih par minuta pre presvlačenja i izlaska na pistu. 

Zanimljivo je da sam u backstage-u očekivala veću haotičnost. Ona koju sam zatekla delovala mi je sasvim pristojno. Bez tenzije, jurnjave, dovikivanja i nerviranja, stajali smo u redu spremni za izlazak. Naš mirni niski start, na drugoj strani uzrokovao je kašnjenje. Neko je, ipak, morao da se nervira. Očigledno su to bili posetioci.

...backstage momenat, i trenuci iščekivanja početka.

Ima li potrebe da pričam o nivou treme koja se zbiva u vašim nogama i glavi dok gledate kako se broj onih koji su ispred vas smanjuje, a vi ste sve bliži izlazu. Taktovi Depeche Mode-a, koji su pratili čitavu reviji, bili su odlična kamuflaža za klecanje kolena. Dlanovi su se sušili dahom, a lupanje srca nadjačavalo pričom. I ne, ne preterujem kada vam sve ovo prenosim. Možda sam polagala prijemni i onoliko ispita, možda sam imala bitne razgovore za posao, možda sam proživela neka značajne sastanke i još značajnije poljupce, ali trema koju osetite zbog tih par destina korak koje prošetate pred očima uprtim u vas, ne meri se čak ni sa tremom koju osećate pred odlazak kod zubara, ili pri uzletanje aviona. Specifična je. Zato se možda tako lako i mnogi navuku na nju. Prvo što sam pomislila kada sam zakoračila u sigurnost backstage-a, bilo je ''Hoću još!''. O da, niko nije gadljiv na bliceve, reflektore i svu pažnju koju sa sobom nose. Lagaće vas svako ko kaže suprotno.

Uz srušene predrasude o lakoći manekenskog posla, pozdravila sam se sa svojom ulogom za taj dan, i vratila u svoju realnost. Ništa manje uzbudljivu. Doduše, u njoj sam već na svom terenu te se klecanje kolena više ne dešava tako često (osim kada me on poljubi). Zato je tako i prijalo sve ovo. Osvežilo. Proluftiralo. Obrazovalo u jednom novom pogledu.

Stoga, posebno mi je zadovoljstvo što sam jedno ovako specifično iskustvo uspela da podelim sa vama, kako kroz svoje reči, tako i fotogorafije. A one ne bi bile moguće da nisam sa sobom imala svoj ASUS Padfone 2. Malo čudo tehnike. Sa svojih 13 MP, omogućio mi je da zaboravim na ''secanje'' svog Nikon-a, koji verovatno ne bi ni video svetlost backstage-a, usled svojih dimenzija i težine. Ovako, sa vrlo lakim Padfonom u rukama, konstantnom vezom sa netom, bilo je čisto zadovoljstvo prikupljati svoje foto-uspomene, i deliti ih sa vama, kako putem Instagram-a, tako i putem ovog posta, koji vam je, iskreno se nadam, prijao.

Do idućeg, pozdravlja vas vaša Brana...